Parobrod Baron Gautsch je najinteresantnija olupina u severnom Jadranu. Bio je jedan od najlepših i najsavremenijih putničkih brodova Austrijskog Lloyda.
U prvoj deceniji dvadesetog veka Trst je bila najvažnija luka Austro-Ugarske monarhije, dok je Austrijski Lloyd bio njen najvažniji i najmoćniji brodovlasnik. Kako su zbog sve većih prohteva privrede i vojske postojale potrebe za brzim parobrodima da bi se obezbedile zalihe za južne delove carstva, Austrijski Lloyd koga je tada predvodio Dr. Derschatta doneo je odluku o nabavci tri nova parobroda. Brodogradilište Stabilimento tecnico Triestino već je bilo prebukirano, kao i brodogradilište u Rijeci, tako da je odlučeno da se dva, od tri naručena brza parobroda izgrade u škotskom brodogradilištu Gourlay Brothers & Company Ltd iz Dundea.
Baron Gautsch, prvi od tri sestrinska broda, sagrađen je daleke 1908. godine. Nosivost mu je bila 2069 BRT, dužina 84.5 metra, širina 11.64 metara i gaz 4.5 metra. Pokretala su ga tri parna motora trostruke ekspanzije, jačine 4600 Ks, a maksimalna brzina mu je bila 17 čvorova. Za zagrevanje i proizvodnju pare u parnim motorima nije korišćen ugalj, kao u do tada izgrađenim parnim brodovima, već je korišćena nova tehnologija zagrevanja kotlova na mazut.
Brodogradilište Gourlay Brothers & Company Ltd je zbog kašnjenja u isporuci, a i zbog umanjene snage parnih motora moralo da uradi izvesne modifikacije i popravke u matičnoj luci broda, u Trstu. Troškovi ove modifikacije i popravke su dostigli takav iznos da je brodogradilište Gourlay Brothers & Company Ltd 23. oktobra 1910. godine proglasilo bankrot i bilo je likvidirano.
Kako treći parni motor nije doprineo značajnom povećanju u konjskim snagama, poslednji, treći sestrinski parobrod, Baron Bruk je u startu planiran da bude izgrađen sa dva parna motora i njegovu izgradnju je preuzelo brodogradilište S. Rocco iz Trsta.
Parobrod Baron Gautsch je ime dobio po koruškom trgovcu, baronu Paulu Gautsch von Frankenthurmu, koji je krajem 19. veka bio ministar prosvete, zatim premijer i ministar unutrašnjih poslova Austro-Ugarske monarhije.
Brod blizanac izgrađen u istom brodogradilištu bio mu je parobrod Prinz Hohenlohe.
Baron Gautsch je posedovao 100 mesta u prvoj, 50 u drugoj i 150 mesta u trećoj putničkoj klasi. U zavisnosti od sezone kada se plovilo, posada je brojila od 60 do 70 članova.
Bio je ponos putničke flote Austrijskog Lloyda. Do početka Prvog svetskog rata uglavnom je održavao redovnu priobalnu liniju između Trsta, Pule, Malog Lošinja, Zadra, Splita, Dubrovnika, Herceg Novog i Kotora, koju je prelazio za manje od 24 sata.
Austro-Ugarska mornarica (K. und K. Kriegsmarina) ga je 27. jula 1914. godine iznajmila kako bi pojačala prevoz vojske ka Crnoj Gori. Za četiri putovanja brod je prevezao 2855 vojnika i prešao 1810 nautičkih milja. Početkom rata, kako bi se odbranila luka Pula od mogućeg napada italijanske mornarice, Austro-Ugarska mornarica je položila oko istarskog poluostrva četiri minska polja. Dva na istočnoj obali u Kvarneru sa ukupno 410 mina i dva na zapadnoj obali sa ukupno 890 mina.
Pre poslednjeg isplovljavanja broda za Kotor, vojno-pomorske vlasti u Trstu su napravile sastanak na koji je umesto kapetana broda Baron Gautsch Paula Wintera došao drugi podoficir Tense, koji je tada upoznat sa položajem postavljenih minskih polja. Zbog tajnosti podataka bilo je zabranjeno zapisivati i posedovati ove podatke u pisanom obliku. Podoficir Tense je podneo izveštaj kapetanu Winteru, da bi posle toga prvi podoficir Luppis odredio kurs plovidbe prema Kotoru.
Baron Gautsch je 12. avgusta 1914. godine isplovio iz Boke Kotorske na svoje poslednje putovanje prema Trstu. Na povratku iz Kotora kapetan broda je ponovo od vojno-pomorskih vlasti iz Zadra dobio detaljna uputstva o plovidbi u području minskih polja postavljenih duž zapadne obale istarskog poluostrva. Ta uputstva su bila identična ranije dobijenim uputstvima iz Trsta.
Na brodu su bile izbeglice iz Bosne i Hercegovine, uglavnom porodice vojnih oficira i državnih službenika. Pretežno su to bile žene sa decom, koje su pokušavale da što pre stignu u unutrašnjost Austro-Ugarske monarhije.
Brod je poslednji put pristao u Malom Lošinju, gde se, pored izbeglica i Bosne i Hercegovine, ukrcao i veliki broj turista koji su skratili svoja letovanja na ostrvima Dalmacije, a sve zbog panike koja je nastala posle atentata u Sarajevu.
Sa zakašnjenjem od jednog sata parobrod Baron Gautsch je 13. avgusta 1914. godine u 11 sati isplovio prema Trstu. Kapetan broda Paul Winter zbog haotične situacije nije imao tačnu informaciju o broju ukrcanih putnika, ali se pretpostavlja da je na brodu bilo oko 350 ljudi. Kako bi nadoknadio izgubljeno vreme i u Trst uplovilo u planirano vreme od 18 časova, kapetan Winter je na izlazu iz Malog Lošinja od drugog podoficira motora Giuseppea Giacchellija zahtevao da poveća broj obrtaja parne mašine kako bi povećao i brzinu broda, na šta mu je podoficir u šali odgovorio: „Kapetane, sve sam konje već upregao!“. Posle ovoga, komandu je preuzeo prvi podoficir palube Luppis.
Međutim, negde oko 13:45 časova prvi podoficir palube Luppis je bez znanja kapetana broda napustio komandni most kako bi se priključio ručku sa uglednim putnicima prve klase. Od tog trenutka komandu nad brodom preuzima drugi podofocir Tense, koji je i onako po planu komandu trebalo da preuzme u 14 časova. Vreme je bilo lepo, a more mirno. Brod je plovio brzinom od 16 čvorova. Oko 14 časova prošao je pored najjužnijeg dela istarskog poluostrva, Rta Kamenjak i počeo je da se približava području minskih polja. Baron Gautsch je plovio bliže obali nego što su bila uputstva vojno-pomorskih vlasti. U isto vreme, ka jugu je plovio putnički brod Prinz Hohenhole (blizanac broda Baron Gautsch), ali više od tri nautičke milje zapadnije od kursa kojim je plovio Baron Gautsch prema Trstu.
Ujutro toga dana, minopolagač Basilisk je počeo da polaže mine u formaciji „lepeza sa 10 zraka“, otvorenu prema pučini. Mine su polagane od pučine prema kopnu i Basilisk je do podneva položio tek polovinu prvog zraka lepeze, kada se na jugu pojavio parobrod Baron Gautsch. Uskoro je svima na minopolagaču Basiliska postalo jasno da parobrod plovi pravo u minsko polje i da ga samo brza promena kursa može spasiti od tragedije. Prodoran zvuk parne pištaljke sa Basiliska proparao je vazduh. Zvučnim signalima počeli su da šalju znake za opasnost, a na jarbolu su se zavijorile signalne zastave upozorenja. Međutim, nikakve reakcije nije bilo. Brod Baron Gautsch je nastavio nesmanjenom brzinom da plovi u istom smeru. Prema svedočenjima čak su i neki putnici upozoravali drugog podoficira Tensea na signale koji su slati sa minopolagača Basilisk.
Parobrod Baron Gautsch prošao je oko 3 nautičke milje iza krme minopolagača. U 14:45 časova na levom boku broda digao se visoki stub vode, a zatim se začula strahovita eksplozija. Zatim još jedna nakon što je eksplodirao jedan od parnih kotlova. To se sve dogodilo 6 nautičkih milja jugozapadno od svetionika Sveti Ivan na Pučini blizu Rovinja. U trenutku more se pretvorilo u zastrašujući prizor razbacanih delova broda i tela putnika koji su bespomoćno plutali i dozivali u pomoć. Bilo je nemoguće održati red i organizovati napuštanje broda. Voda je silovito prodirala u unutrašnjost broda ne ostavljajući dovoljno vremena za spašavanje.
Na palubi među putnicima je vladala panika, dok je posada pokušavala da spusti neki čamac za spašavanje. Prestravljeni putnici skakali su u more, žene su grčevito držale svoju decu skamenjenu od straha. Manji deo pribrane posade uspeo je da spusti samo jedan od osam čamaca za spašavanje. Brod je još kratko vreme plovio usporeno, naginjući se na levi bok. Nakon nekoliko minuta, pramac parobroda Baron Gautsch se uzdigao u vazduh, da bi posle toga parobrod zauvek nestao ispod površine vode. Kako su se kotlovi ložili mazutom, masna mrlja na površini mora prouzrokovala je mnoga gušenja putnika. Mnogi od njih umrli su upravo zbog mazuta koji su gutali dok su se borili da ostanu na površini. Iako blizu, pomoć ipak nije stigla na vrijeme. Na mesto brodoloma prvo je došao motorni brod poslat sa minopolagača Basilisk, a ubrzo su iz Rovinja stigla tri razarača: Czepel, Triglav i Balaton, kao i pomoćni brod Tender br. 14. Spašavanjem koje je trajalo do sumraka je komandovao kapetan fregate Janko Vuković de Podkapelski.
Spašeno je ukupno 159 ljudi, dok se pretpostavlja da je njih 177, uglavnom žena i dece nastradalo. Među nastradalima je bio i drugi podoficir palube Tense. Razaračima su u Pulu prevezeni spašenih 159 putnika, kao i tela 68 preminulih. Većina preminulih je sahranjena u Puli.
Sledećeg dana, večina preživelih putnika je brodom Graf Wurmbrand otplovila ka Trstu. Priča se da je nekoliko dana kasnije na obali nadomak Pule pronađeno telo drugog podoficira palube Tensea sa rupom u glavi od metka. Pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo.
Deo putnika koji su preživeli brodolom parobroda Baron Gautsch su optužili posadu da im prsluci za spašavanje nisu bili dostupni. Činjenica je da ih je posada zaključavala jer su ih putnici trećeg putničkog razreda često upotrebljavali kao jastuke.
Postavljeno je i pitanje kako to da se skoro kompletna posada broda spasila i da li to znači da se nisu previše trudili da pomognu u spašavanju putnika?
Posle tragedije, kapetan Paul Winter i prvi podoficir palube Luppis su uhapšeni i sprovedeni u zatvor u Puli. Protiv njih je podignuta optužnica kod Pomorskog suda u Rovinju. U to ratno vreme novine su bile cenzurisane, a i vest o ovoj tragediji mogla je loše da deluje na moral stanovništva. Vojne vlasti su u prvi mah posumnjale da je u pitanju sabotaža, ali naknadno je na suđenju u Trstu utvrđeno da je kapetan Winter upravljao brodom po dogovorenoj plovnoj ruti koja je zaobilazila minska polja položena od strane austrougarske vojno-pomorske komande. Nije poznato kako je kasnije tekao tok istrage i suđenje, ali izgleda da su obojica dobila samo opomenu, tako da su oni i dalje posle rata nastavili da plove na brodovima Tršćanskog Lloyda. Moguće je i da su vlasti zaključile da je jedini krivac za tragediju drugi podofocir plovidbe Tense, koji je već bio mrtav, pa se nema kome suditi.
Mnogi dokumenti iz istrage su uništeni 1925. godine kada je u zgradi bečke Palate pravde izbio požar tokom pronacističkih nereda. Ostatak dokumentacije nestao je tokom 1939. godine kada su nacisti u Austriji izveli priključenje Austrije Nemačkoj. Od svih sudskih spisa sačuvan je samo prevod Carskog i kraljevskog državnog tužilaštva u Rovinju. Advokat preživelih i rodbine nastradalih putinika dr. Schapiro je uhapšen u nacističkom progonu Jevreja 1939. godine, dok je njegova kancelarija uništena. Tom prilikom je nestao i veći deo dokumenata koji se odnosio na najveću civilnu pomorsku tragediju Austro-Ugarske u 20. veku. Tek nakon rata nastavljeno je rešavanje odštetnih zahteva, uglavnom rodbine poginulih putnika koji su tužili Austrijski Lloyd.
Iako je ovo bila tragedija sa najvećim brojem civilnih žrtava na Jadranu, telegrami saučešća Austro-Ugarske bili su 1914. godine upućeni samo Lloydu, dok se žrtvama niko nije izvinio niti je iskazao saučešće rodbini nastradalih putnika.
Zahtev preživelih putnika i rodbine poginulih je bio da im se isplati odšteta u visini od 200.000 kruna, što je Ministarstvo trgovine odbilo, ali su raspad Austro-Ugarske monarhije, inflacija i drugi razlozi smanjili vrednost te sume u bescenje. Austrijski Lloyd je posle 1919. godine postao italijansko vlasništvo. Italijani nisu hteli da isplate nikakvu odštetu austrougarskim građanima. Kasnije je austrijska vlada, naročito dolaskom nacista na vlast, učinila sve da se slučaj zaboravi, što se ubrzo i desilo. Između dva svetska rata niko se nije bavio sudbinom potonulog broda.
Dugo se javno nije znala tačna pozicija potonulog parobroda. Znali su je samo retki istarski ribari. Tek u leto, 1958. godine ponovo je počelo da se traga za olupinom potonulog parobroda Baron Gautsch. Pronašla ga je ekipa ronilaca splitskog Brodospasa, a i njima je za to bilo potrebno dve nedelje koristeći najmoderniju tehniku toga doba. Pregledom brodskoga trupa nisu utvrđena oštećenja, pa su zaključili da je do razornog delovanja mine došlo na samom dnu gvozdenog korita, koje se nalazi u gustom mulju.
Pročule su se glasine o postojanju velike količine zlata i drugih dragocenosti koje su završile na morskom dnu. Parobrod Baron Gautsch je osim putnika redovno prevozio i vredne poštanske pošiljke. Takođe, bogate izbeglice iz Bosne i Hercegovine, bežeći prema Trstu, nosili su sa sobom svu svoju vrednu pokretnu imovinu.
Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka razmatrala se mogućnost podizanja Barona Gautsch sa morskog dna. Za splitski Brodospas to je bio profesionalni izazov, nakon što su stekli zavidnu reputaciju u čišćenju jadranskog podmorja od olupina potopljenih u Drugom svetskom ratu. Nameravali su da u toj akciji iskoriste najviše pomoćnih plovila: tegljača, pontonskih dizalica i brodova sa najboljim roniocima. Ideja je bila da se parobrod Baron Gautsch u nekoliko spasilačkih faza postupno izvuče iz dubokog mulja aktiviranjem tristotonskih pneumatskih cilindara, simetrično razmeštenih oko već znatno ruiniranog brodskoga korita.
Sve se završilo samo na lepim željama jer za detaljno razrađeni tehnološki plan Brodospasa nije bilo dovoljno novca. Međutim, sve brojniji i bezobzirniji ljubitelji potonulih brodova sa blagom, zahvaljujući nesmetanom pristupu lokaciji, učinili su da je sa parobroda Baron Gautsch pokradeno sve što se moglo uništiti i poneti. Bilo je čak i slučajeva miniranja zakrčenih delova broda kako bi se lakše zaronilo u njegovu unutrašnjost u potrazi za vrednostima iz ličnih prtljaga koje su putnici ostavili u potpalublju.
Parobrod Baron Gautsch leži u uspravnom položaju na peskovitom dnu, na dubini od 40 metara. Nadgrađe mu se sastojalo od prve i druge palube gde su uglavnom bili smešteni putnički saloni. Čelična konstrukcija nadgrađa dobro je očuvana osim drvenih delova koji su istrunuli. Komandni most je potpuno nestao jer je i on bio drvene konstrukcije. Prednji jarbol je savijen u visini druge palube nadgrađa i ostatkom dužine leži duž palube. Prednji dimnjak je propao u prostor kotlarnice, a zadnji jarbol i dimnjak nedostaju. Mnogi vredni predmeti odavno su nestali, neki od njih su se poslednjih godina mogli kupiti u bečkim antikvarnicama, kao što su: srebrni pribori za jelo, čaše, tanjiri, lusteri, pa čak i WC šolje, a navodno neki predmeti ukrašavaju enterijer poznatijeg restorana u Trstu. Sama struktura olupine je dobro očuvana i zbog toga predstavlja pravi užitak za brojne ronioce koji ga posećuju.
Brod je pod zaštitom Ministarstva kulture Republike Hrvatske, a za ronjenja na njega je potrebna posebna dozvola i uvek uz pratnju lokalnog vodiča.
