Početkom novembra Beogradska škola ronjenja organizivala je ronjenja na Adi. Pored uživanja u ronjenju, uvežbavali smo snalaženja u uskom prostoru u uslovima nulte vidljivosti. U workshop-u "motalica" uvežbavali smo ronjenje koristeći strelice, kolačiće (cookies), lampe, reel-ove i spool-ove. Posle kratkog teorijskog upoznavanja, vežbanje smo otpočeli na suvom, simulirajući nultu vidljivost, a nakon toga nastavili i u jezeru. Kako je sve to izgledalo možete pogledati na sledećem linku.
Sve to kao uvod za ronjenje u pećini vrela reke Krupaje, koje je Beogradska škola ronjenja organizovala 09.11.2014. godine.
Lep novembarski vikend iskoristili smo za odlazak u prirodu. Ovaj put smo doslovce iskoristili tu frazu i odlučili da odemo u srce same, kraljice prirodnih lepota - u pećinu, a pećinsko ronjenje sigurno predstavlja neponovljiv doživljaj za svakog ljubitelja ronjenja. Krupajsko vrelo - vrelo reke Krupaja.
Početak puta je krenuo sasvim uobičajeno, okupljanje, pakovanje opreme. Međutim u samom startu osetila se neverovatno lepa atmosfera, jer smo svi znali gde idemo, i niko nije sumnjao da ćemo se vratiti sa neverovatno lepim uspomenama.
Po dolasku na lokaciju, ljubazni domaćini su nas ponudili kafom, čajem i domaćom rakijom. Uz piće smo joj jednom prošli kroz plan ronjenja, bliže se upoznali sa samom lokacijom i proverili opremu.
Prvi zaron smo izveli podeljeni u dve grupe ronilaca. Prva grupa je ušla u pećinu, osigurala postojeće konopce i proverila vezišta, izvukla arijadninu liniju do prve prostorije, pa preko druge prostorije do vazdušnog džepa, koji nam je bio krajnja tačka. Nedugo zatim ušla je i druga grupa ronilaca i obišla pećinu.
Pauza na terasi iznad malog jezera, sa svih strana okruženo obroncima planina, životinjama i pozitivnom atmosferom. Neko ponovo uz kafu, neko uz čaj, a neko uz svežu pastrmku i kučanski sir, napunili smo energiju i odmorili se za drugi zaron.
U drugom zaronu iskoristili smo priliku da detaljnije upoznamo pećinu, razgledamo duboke pukotine u stenama, uvale u zidovima, skrivene delove. Poseban doživljaj je predstavljalo izlazak u vazdušni džep na kraju druge prostorije. Izronivši i lampama osvetlevši svodove pećine, video se zlatni sjaj na stenama koje su krasile malu dvoranu. Povratkom kroz kosi kanal koji povezuje dve prostorije, vratili smo se u prvu prostoriju i ponovo je razgledali. Spiralno smo izašli ka otvoru koji nas je doveo do malog jezerca iz koga smo ušli, a koje bi i samo po sebi bilo zanimljivo, ali samo da nema pećine.
Temperature vode u vrelu je bila oko 10 stepeni. Dobro opremljeni i posvećeni zadatku koji je pred nama definitivno hladnoća nije bila problem, pogotovo što smo nakon oba zarona ulazili sa sve opremom direktno u termalni bazen čija je temepratura 26 stepeni, gde smo se opustili i uživali kao u nekoj od banja.
Kao i nakon svakog ronjenja koje organizuje Beogradska škola ronjenja, održan je debrifing. Ovog puta uz specijalitete domaće kuhinje u jednom od okolnih restorana koji smo usput izabrali.
Ko je ronio u Krupajskom vrelu, svakako će se ponovo vratiti i vraćati ronjenju na ovoj lokaciji. Nijedan tekst ne može preneti ni delić pravog doživljaja ovakve avanture, ali nadamo se da vam je ovaj tekst makar malo zagolicao maštu da i vi probate ronjenje.
Koristimo priliku da se zahvalimo Mirku Bevenji iz ronilačkog kluba Triton na informacijama u vezi sa ronjenjem u Krupajskom vrelu koje je podelio sa nama.
Više o Krupajskom vrelu možete saznati na sledećem linku.
